Жељко Лучић

Жељко Лучић, један од најзначајнијих српских оперских певача своје генерације, рођен је 24. фебруара 1968. године у Зрењанину.

Своје прве додире са музиком остварио је као тинејџер, певајући у зрењанинском мешовитом хору „Јосиф Маринковић“, под диригентском палицом Слободана Бурсаћа. Управо је Бурсаћ препознао његов вокални потенцијал и охрабрио га да започне пут ка професионалном бављењу певањем. Лучић је потом у Београду почео да учи соло певање код Доротеје Спасић.

Након неколико година рада, Доротеја Спасић га је 1991. године упутила у оперски студио новосадске Музичке академије, где је започео рад са чувеном српском оперском уметницом Бисерком Цвејић. Она је постала његов главни вокални педагог и ментор и имала значајну улогу у његовом уметничком развоју.

Већ 1993. године добија ангажман у Српском народном позоришту у Новом Саду. Исте године остварује свој професионални оперски деби као Силвио у Леонкаваловим Пајацима. Убрзо потом уследиле су значајне улоге које су потврдиле његов изузетан вокални и сценски потенцијал: Белкоре у Доницетијевом Љубавном напитку, Енрико у Лучии од Ламермура, Жермон у Вердијевој Травијати, Валентин у Гуноовом Фаусту и насловна улога у Чајковсковом Евгенију Оњегину.

Његов рани уметнички успон крунисан је значајним успехом на међународним такмичењима. Године 1995. освојио је Прву награду на међународном такмичењу у Бечеју, а 1997. године и Прву награду на престижном Међународном такмичењу певача „Франциско Вињас“ у Барселони.

Године 1998. Лучић се придружује ансамблу Франкфуртске опере, где остаје до 2008. године. Током десет година проведених у овој значајној немачкој оперској кући изградио је широк репертоар и афирмисао се као изузетан интерпретатор, а посебно као вердијански баритон.

У Франкфуртској опери остварио је велики број значајних улога из Вердијевог опусa. Међу њима су Амонасро у Аиди, Гроф Луна у Трубадуру, Ецио у Атили, Монфор у Сицилијанском вечерњу и Ренато у Балу под маскама. Тумачио је и Војводу од Нотингема у Доницетијевом Роберту Девереу.

Поред вердијанског репертоара, у Франкфурту је остварио и низ других значајних улога. Тумачио је Грофа Алмавиву у Моцартовој Фигаровој женидби, насловну улогу у Чајковсковом Евгенију Оњегину, Леска у Пучинијевој Манон Леско, Марчела у Боемима, Мишонеа у Чилеовој Адријани Лекуврер и Шарплеса у Пучинијевој Мадам Батерфлај, као и друге улоге.

Паралелно са ангажманом у Франкфурту, Лучић је започео интензивну међународну каријеру и наступао као гост у бројним значајним оперским кућама.

Године 2002. дебитовао је у Холандској опери у улогама Монфора и Марчела. На фестивалу у Прованси наступио је 2003. године као Жермон, док је исте године у Театру у Фиренци тумачио Грофа Луну.

Посебно значајно место у његовој међународној каријери заузима Метрополитен опера у Њујорку. На њеној сцени дебитовао је 2006. године као Барнаба у Понкијелијевој Ђоконди, са Виолетом Урмани у улози Ђоконде и под диригентском палицом Бертранда де Билија.

Након дебија у Метрополитену, наставио је да наступа на овој престижној светској оперској сцени у низу великих баритонских улога. Тумачио је Жермона, Грофа Луну, као и насловне улоге у Вердијевим операма Магбет и Риголето.

Његова каријера у Метрополитен опери представља један од најзначајнијих домета у међународној афирмацији српских оперских уметника.

Лучићев репертоар одликује ширина, али посебно место у његовом уметничком профилу заузимају Вердијеве баритонске улоге. Управо су тумачења Амонасра, Грофа Луне, Еција, Рената, Жермона, као и насловних улога у Магбету и Риголету, снажно обележила његову међународну каријеру и потврдила га као једног од истакнутих вердијанских баритона своје генерације.

Његов уметнички пут, од првих хорских наступа у Зрењанину, преко рада са Доротејом Спасић и Бисерком Цвејић, ангажмана у Српском народном позоришту и Франкфуртској опери, до наступа на најзначајнијим светским оперским сценама, представља пример изузетног професионалног развоја и међународне афирмације српског оперског уметника.

За свој допринос уметности и култури одликован је Златном медаљом за заслуге Републике Србије 2023. године.

Жељко Лучић остаје посебно препознатљив по свом снажном сценском присуству, изразитој вокалној индивидуалности и, пре свега, тумачењима Вердијевих баритонских улога, којима је остварио запажено место на међународној оперској сцени.