Вук Матић, рођен 24. маја 1978. године у Београду, припада генерацији српских оперских уметника чија је професионална каријера у највећој мери везана за Опeру Народног позоришта у Београду. Као први солиста ове куће остварио је низ значајних бас-баритонских улога у делима Моцарта, Росинија, Доницетија, Бизеа, Вердија и Пучинија, као и у делима српских композитора.
Дипломирао је 2002. године на Факултету музичке уметности у Београду, у класи проф. Радмиле Бакочевић. На истом факултету, такође у класи проф. Радмиле Бакочевић, завршио је последипломске студије и магистрирао 2007. године.
Стручно се усавршавао у Бечу и Риму, додатно развијајући своје вокално-техничке и уметничке способности.
Професионалну каријеру градио је као први солиста Опере Народног позоришта у Београду, где је остварио велики број улога различитог карактера и стилског профила.
Међу значајним улогама издвајају се Лепорело и Папагено у Моцартовим операма Дон Ђовани и Чаробна фрула; Дулкамара, Рајмондо и Дон Пасквале у Доницетијевим операма Љубавни напитак, Лучија од Ламермура и Дон Пасквале; Колин и Шонар у Пучинијевој Боеми, као и Бето у Ђани Скикију.
У Бизеовој Кармен тумачио је Зунигу, док у Вердијевом репертоару издваја улоге Маркиза од Калатраве у Моћи судбине, Самуела у Балу под маскама и Фратра у Дон Карлосу.
У Росинијевим операма певао је Халија у Италијанки у Алжиру и Фјорела у Севиљском берберину.
Посебно место у његовом репертоару заузимају и дела домаћих аутора. Тумачио је Реџепа у Биничкијевој опери На уранку и Хасанагу у опери Хасанагиница Камбасковића.
На актуелном репертоару Народног позоришта у Београду налази се више улога које Вук Матић континуирано тумачи, међу којима су:
Жорж Бизе — Кармен — Зунига;
Ђузепе Верди — Моћ судбине — Маркиз од Калатраве;
Ђакомо Пучини — Боеми — Колин;
Камбасковић — Хасанагиница — Хасанага;
Ђузепе Верди — Бал под маскама — Самуел;
Ђакомо Пучини — Ђани Скики — Бето;
Гаетано Доницети — Лучија од Ламермура — Рајмондо и Свештеник;
Гаетано Доницети — Љубавни напитак — Дулкамара;
В. А. Моцарт — Фигарова женидба — Фигаро;
Франческо Чилеа — Адријана Лекуврер — Кнез де Бујон;
Сергеј Прокофјев — Заљубљен у три наранџе — Маг Челије;
Ђакомо Пучини — Тоска — Анђелоти;
В. А. Моцарт — Чаробна фрула — Папагено;
В. А. Моцарт — Дон Ђовани — Лепорело;
Умберто Ђордано — Андре Шеније — Руше;
Станислав Бинички — На уранку — Реџеп;
Ђузепе Верди — Фалстаф — Пистола.
Овај репертоар показује ширину његовог вокалног и сценског ангажмана — од комичних и карактерних ликова до драмских бас-баритонских улога.
За свој уметнички рад Вук Матић добио је више признања, међу којима се издваја признање „Лауреат Првог такмичења соло певача ‘Др Никола Цвејић’“, које је добио 1998. године.
Уметнички профил Вука Матића одликује широк репертоар бас-баритонске литературе и дугогодишњи континуирани рад на сцени Народног позоришта у Београду. Његов репертоар обухвата дела различитих стилских и естетских усмерења — од Моцартовог и Росинијевог комичног репертоара, преко Доницетија, Бизеа и Вердија, до Пучинија и дела српских композитора.
Посебну вредност његовог уметничког пута представља континуитет сценског рада и велики број улога које су постале део актуелног репертоара Опере Народног позоришта у Београду.
Бас-баритони
